Možda zato što ostatak perioda skupljam priče.
Poput detektiva, istražujem, posmatram, zagledam i upijam.
Onda zapisujem.
Pa menjam, oduzimam, dodajem ~ kao kad pravim neku poslasticu.
Dodam malo više bademovog brašna, još koju urmu, prstohvat cveta soli, pa shvatim da treba i kašičica tečnosti više, da bi masa bila taman.
Priča koju ostavljam ovde ovog petka, nastala je u okviru radionice Moć srca ~ koja se nežno protezala kroz četiri nedelje aprila i maja.
I ovaj post je moj način da izrazim zahvalnost ženama čije priče su me lansirale u neku drugu dimenziju čuda.
Jer u svetu gde smo u večitoj trci sa vremenom, postoje one žene koje umeju da uspore i da pronađu način da se pojave za sebe i budu tu za svoje darove ~ priče; a to je upravo moć srca.
Sad, sedi bliže ~ da ti ispričam.
čula sam zemlju kako šapuće dok sam ležala u platnenoj ljuljašci.
šešir mi je pao preko nosa.
njihala sam se sporo između dva stabla stare trešnje.
jednu je posadio deda kad sam se ja rodila, a drugu ~ za mog brata.
sunce se meškoljilo po granama i lepilo je senke uz betonsku stazu.
vazduh je mirisao slatkasto ~ od kamilice koja se obasula čudima u svakoj latici.
pri dnu kapije uhvatila se mahovina,
videla sam tog jutra.
žmirkam.
čujem neki glas.
komšinica me zove:
,,ajde na trešnje i vruću pogaču.
ojarila se koza.”
Ako i ti ponekad skupljaš priče,
ne zaboravi da ih zapišeš ~ makar kao šapat.
Jer sve one postoje da bi bile ispričane.
Do sledećeg čitanja,
Mahogrl,
Jovana 🌸
