U gimnaziji sam bila zaljubljena u Čehova. U njegovu kratkoću.
„Sestra je kratkoća talenta. Treba pisati tako da rečima bude tesno, a mislima široko.”
Citat koji volim i dan danas, ali nisam vična kratkoći.
Naša razredna, Saška, bila je moj vodič kroz knjige, pozorište, rasprave i ljubav prema pričama. Zbog nje sam udisala sve moguće naslove, zavolela Karenjinu, Gilgameša, Ilijadu, savremene pisce i jednu Dušku s kojom sam odbrojavala minute do zvona.
Kad sam poželela da dobijem još znanja u nadi da ću naučiti da pišem, upisala sam srpski jezik i lingvistiku.
Nadala sam se da će mi studije otvoriti još novih vrata, još ljubavi prema rečima, meðutim nisam izdržala i odgovor nisam dobila.
Ali vrata su se otvorila na drugom mestu.
Na drugom kontinentu. I to ka biljkama. Pisanje sam tada pustila da spava. I nisam znala da je to zapravo bio put upoznavanja sebe.
Mnogo kasnije, pred majčinstvo, pisanje se vratilo. Posle gubitka prve bebe i borbe sa endometriozom, počela sam da hodam i zapisujem misli. U Africi (u to vreme živeli smo na jugu Afrike) sam ponovo naučila da reči mogu da leči – jednako kao priroda. To je bio početak mog pravog pisanja.
Od tada gradim stil za koji mi kažu:
„I da nisi napisala da si ti, znam da su tvoje reči.”
Pišem da doživim i proživim trenutak. Pišem da popravim svet – makar nekom neznancu, u prolazu, ostavim misao upakovanu kao mali poklon, sa mašnom na vrhu.
Mali svet u kojem čuvam najvrednije od zaborava jesu moje priče.
Ima ih mnogo i sve ih volim. Ispričaću sve što umem i mogu i to polako, jer tek sam počela.
Ako sada zatvoriš oči, koje bi tri uspomene odmah poželela da sačuvaš od zaborava? Koje misli bi stavila u svoj mali svet?
Ako poželiš da zakoračiš u taj svet, možeš čitati moje knjige ili mi se pridružiti na radionicama pisanja koje vodim (uskoro ću najaviti novi krug).
Možda ćeš baš tamo pronaći svoj način da rečima napraviš mesto u kojem će i tvoje misli odjeknuti.
Kroz tebe, kroz ljubav.
Do sutra grlomah,
Jovana 🍂
