Kad porastem, slušaću zvono

U momentima kad sam mislila da ne činim baš ništa za sebe, najviše sam pisala.

Tad sam pronalazila sve one puteve za koje nisam znala da postoje.

Putevi i prečice

Sećam se pojedinih prečica koje me nisu odvele bogzna gde, ali i onih glibavih, mračnih, dugih puteva gde bi me žbunje puno trnja šibalo; noge bi mi bile teške od hodanja, ali ja bih nastavljala da koračam.

Rukama bih branila lice – tako mi je govorilo srce, a srce se uvek sluša. I uverenja da ću čuti zvono i da se sigurno krije neko čudo na kraju takvih puteva.

To malo zvono nepogrešivo radi i dan-danas. Neki ga nazivaju unutrašnji glas ili intuicija, ja ga zovem – zvono.

Intuicija i senzitivnost

Ja sam intuitivna.

Senzitivna (i to veoma – saznala sam od psihologa kad je najstariji sin napunio dve godine; konsultacija je bila zbog njega, kako da ga bolje razumem. A onda, upoznajući njega, upoznala sam i sebe. Kakav veličanstveni trenutak…).

Naša deca zaista dolaze i biraju baš nas sa razlogom.

Zbog Juga (najstarijeg sina) najdublje sam počela da osećam i osluškujem svoj tunel – u njemu stanuje moje malo zvono.

Zbog Juga sam počela da pišem priče, a potom i knjige.

Sva moja čula

Ja sam i senzualna.

Volim sva svoja čula.

• Čulom mirisa vraćam se u prošlost, u poznate trenutke.
• Čulom ukusa uživam u sadašnjosti.
• Čulom dodira osećam bezbrižnost.
• Čulom vida i sluha svedočim životu i svim dragocenostima.

Emotivna sam. Žustra. Nežna. Optimistična. Srdačna. Topla. Blaga. Jednostavna. Puna života.

Mali trenuci

Takve su i moje priče – podsetnici za svakodnevne male stvari, male radosti koje čine naše živote slojevitim i bogatim.

Kao onaj momenat kad sam, posle mnogo kišnih dana, ugledala sunce koje je upadalo u ormar i razlivalo se po svim spakovanim stvarima i znala sam da je sve dobro, jer sam osećala mir u svom telu, samo od tog jednog prizora.

Ili onomad kad sam u otvorenom džipu ostala usred safarija, sa svojom polovinom – rendžer nas je ostavio sa vokitokijem i otišao da potraži leoparde.

Nikad nisam u potpunosti zaboravila taj strah i želju da se suočim sa divljinom na taj način. I to uzbuđenje, blizinu životinjskog sveta i sigurnosti u stomaku… Sećam se hladnoće koja mi obuzima šake i kako moj dah preseca zalazeće sunce nad afričkom savanom.

Ili onaj tren dok perem suđe i iznenada postanem svesna vode koja se sliva niz moje ruke, čujem zvuk vode kako se sudara s posuđem i mojom kožom i osetim miris tečnosti za pranje. Blag i nežan.

Potom primetim da stojim oslonjena na levu nogu, da mi je desna opuštena, a leva napeta i čvrsta… i odjednom ugledam lampicu crvene boje koja mi signalizira vreme za odmor. Treba mi odmor.

A ti?

Zastani nakon čitanja ovog pisma i promisli – kad najjasnije čuješ zvono u sebi?

Pišem da sačuvam radost od zaborava. Dok pišem, jasno se sećam trenutka u kojem ostavljam trag. A ti tragovi vode do mojih ličnih puteva – možda ćeš ih pronaći i u mojim knjigama.

U njima sam najbolje što sam mogla ostavila – priče koje te podsećaju da budeš nežna sa životom i da uživaš najpre u sebi.

Moje knjige možeš pronaći ovde na blogu ili na mom Instagram profilu.

Uz to, dopada mi se ideja da moje reči zvone, zar ne?

Do sutra,

Grlomah,

Jovana 🍂